Ево мене…

Немам Фејсбук страницу ни гомилу пријатеља са којима никада нисам ни еспресо попио (онај најкраћи, без колачића), Твитер препознајем по оној птичици надреално плаве (или обично беле) боје, и… то би био крај мог скромног искуства са тзв. друштвеним мрежама. Јадно и бедно, рећи ће неко. Па где ти живиш, човече? Ово је Србија, овде Фејсбук страну са минимум 50 (и речима педесет) пријатеља имају и још нерођене  бебице, згрозиће се други. Додуше, петљао сам нешто са My space-ом и Гуглом+, музике ради и чисто да прекратим тешке зимске дане и морам признати да је једина позитивна страна те петљанције откриће The Black keys-а и ненадмашног El camina, не ли?! А што се тиче тог блока (Александра?),… Не, не,… не блок, већ блог, оно као blog, па извођењем (‘ајде ђаци петаци да вас видим сад) добијамо реч blogger илити на српском блогер која описује особу која своје скромно мишљење дели са људима у чудесном свету сајберспејса (опростите на ћирилици, мрзи ме да идем стално доле, лево,.. или десно,..а и овако је исправно, ма колико се неки чудили). Е то, „тај блог“  служи само за читање. Стварно?! Па да, као Кишобранблог, на пример. Узгред, свиђа ми се она реченица Банета Димитријевића… „греје се на блогорској ватри…“. Опасан је овај српски, зар не? Свака реч реп има. Али чудни су путеви Господњи. Елем, ево и мене како у паузи рада на „винограду рукосаду“ типкам по тастаури покушавајући да нешто смислено напишем, а да то не буде просипање памети, већ „на ползу народа србског“. Тешко и недостижно у времену садашњем, чујем мрмљање из задњих редова. Неки већ устају и крећу ка излазу. EXIT. Нека, увек има оних који излаз траже у exitu (не оном петроварадинском). Уосталом, баш ме брига за „ползу“, битно је да „блогорска ватра“ ГОРИ.